Noćas će se pomešati mitologije

Izgubljena lutam ulicama, 

tražim se,
a već davno umrla sam.
Moj grob je zapušten,
trava ga ophrljava sa svih strana.
U crvenim sam cipelama i
osećam vetar koji

nosi lišće nad zalivom.
Osećam krv ranjenika

Moji nemiri su neuhvatljivi.

Njegova vojska razara selo.

Krici ozloglašenih ptica 

stvaraju uznemirenost
Boginja u crnom plaštu bdi.

Sluti 
na olujnu dugu noć,

jezivu i tamnu,
Mesečinu

rasutu po reci 

skrivenu u

Keltskoj šumi vrzinih kola.

Stojim sama u međuprostoru
I samo tražim spokoj duše.
Ja sam hodočasnik koji nije video Jerusalim
Ja sam izgubljeni moreplovac u

potrazi za Itakom.
Moje ostrvo sada pljačkaju gusari.

Oluja će nastupiti svakog časa.
Jeziva i hladna.

Njegova vojska razoriće selo

I pašće mostovi

i srušiće se bedemi.

Noćas će se usporiti mitologije
i pomešati religije.
Mesečina će pomračiti nebo i

zvezde će se
zapetljati u pogrešnim sazvežđima.
I ubiće vile, paliće polja lavande i
dim će se širiti unaokolo.
Nestaće zemlja čarobnica.
Frejine kose biće posvuda,
zlatne vlasi tinjaće u plamenu.

I lomiće se hrastova šuma,
magla će zaklanjati vidike i
više se ništa neće razaznati.
Neukrotivi duhovi postaće taoci senki
dok besomučne nimfe budu oplakivale
Izgubljenog boga.

I neko će klicati imena zaboravljenih.

Prizivaće one koje su davno izgubljene.
Azura, Glenda, Topaz,
Laverna, Filisteja...

A ja ću stajati na brodu feničanskih trgovaca
u ljubičastom plaštu sa sedefom i ćilibarom.
Držaću u ruci žalfiju i raskovnik
i ponavljaću molitvu
da rastera tišinu.
Dok se mesec bude rasipao nebom
a njegova se svetlost odbijala o 
moju amajliju.

Biće to noć jeziva i tamna.
i sve mitologije biće usporene
sve religije biće uspavane.
Na hladnom, popločanom mermeru
lezace telo nage device.
Niz njene butine slivaće se krv,
duga kosa biće joj raspletena, a hiton
rascepan Apolonovim gnevom.
Krici bola odjekivaće hramom.
i biće to jedini zvuk u nemoj tišini,
ali Artemidu niko neće čuti.

Ostaće samo jedan,
poslednji obred nemilosti
i zvaće se imenom tuđina.
Gatara će gledati u dlan devojčice
i u tišini probijaće se šapat reči:
"Kroz odjek planine Uralske
proći će vojska varvarska.
Stići će galopska konjica
i pašće bedemi carstva.
Nevernici srca nemilog
haraće tlom nebeskim.
I bogovi će biti zaboravljeni,
hramovi spaljeni,
kipovi razbijeni,
kultovi uništeni.
Tebe će progutati zemlja
Ali gatara je prokleta,
i Perzefonu doziva majka.
"Dete nek se kloni smrtnika
i žena utvara."

I beše reč, u početku.
i srušiše se kipovi,
izgoreše hramovi.
i ime jednog počeše da slave
Na gori Sinejskoj. 

Ja sam glasnik bogova i
moji džepovi puni su zlatnih drahmi.
Ja sam proročica iz Delfija i
večni plamen porodičnog ognjišta.
Ja sam obožavana i prezrena
Ja sam ćerka i ljubavnica 
ja sam kult Boginje majke
i još nerođeno dete začeto u utrobi.
Ja sam nevernik i ja sam zanesenjak
Ja sam već davno umrla, 

moj grob je zapušten
trava ga ophrljava sa svih strana.
Moja duša luta.
Trazim malo grčko ostrvo
u tirkiznom moru.
Jednu prostranu terasu
nad kojom obleću galebovi.
Tražim amfore s vinom
jedno drvo
masline i sve njene plodove.
Tražim divlji badem i
onu mokru raspletenu kosu 

u kojoj se lovio vetar.
Tražim malu crkvu i
bedeme koje zapljuskuje more.
Miris tamjana i
plamičak zapaljene sveće.
I tebe koji me valjda tamo čekaš,
Kao što se čeka onaj
što će sa dalekog puta doći
Kad se uzburkaju mora
I poremete mesečeve mene,
kad se pomešaju mitologije
I prepletu religije.
Kad nastupi tamna noć
i svi tvoji demoni,
Jer mnogi su pokušali,
ali samo ja sa njima umem.

(Thank you my dear friend Daria for this amazing photo made specially for this story)