Nikad samlji nego u proleće

Tišina se rasula po nebu,
i negde u nama pukao je jaz.
Ćutimo
iz noći u noć
jer za neke stvarnosti
mi nismo imali reči.

i pune se sobe prašnjavih praznina
i vreme nas uči da nemamo kome

Na pogrešne izbore,
sad gubimo pravo
i neke daljine
prelazimo teže.

Vozovima menjamo smerove
satovima brojimo oktucaje

Ali mi i dalje stojimo
u istoj onoj sobi
izgužvanih čaršava
sa istim pogledom
na Baltičko more
u nekom Stokholmu
izgubljenih nada.
Čekajući svitanje
da nas podseti koliko smo sami
i da nikad samlji nećemo biti.