Sve u svoje proleće

U tvoje selo proleće
dolazi mnogo ranije
i mi se uvek, nekao spretno
razmimoiđemo sredinom napuklog,
ozlojeđenog marta
Jer previše su ta zbivanja svečana
za moju malu, zakrpljenu dušu.
i tebe, buđenju neujednačenih
nemira i himera u meni.

Sašila sam haljinu od muslina
i na njenim rubovima izvezla ptičija krila.
Pravila sam venčiće od tuđih korova
i slala pisma sa pogrešnim adresama,
ali bio je to samo blagi oblik zavaravanja.
Karte u našim rukama najavljivale su
predstave o mračnim tajnama okupacije
koje su se odigravale u dvoranama i poprištima
u nekom prostoru, u nekom medjuprostoru
koji nije bio dovoljno spreman
da nam zakaže susrete,
uskladi korake,
utanači satove,
preusmeri smerove.

i proleće me opominje

Na ulicama je sitnila kiša,
neka žena prodavala je cveće
i violinista je iznova i iznova
svirao Vivaldija,
ali kao da ih niko nije primećivao.
Samoća nas sustiže sve češće.

Neko je ostavio pozivnicu za prolećni
bal u predvorju moje sobe
i sanjari su glasno recitovali Majakovskog
nečijim ljubavnicama
iz različith predgrađa slobode i ropstva.

A mi, mi
najduže ćutimo o ljubavi,
ona nas je ipak najdublje doticala,
prosipajući po nama prašine tuđih razvrata
i dodire neobrađene svile.
Oprezno nas upozoravajući
o tragedijama sopstvenih života.

i bagrem je tada cvetao,
ptice rugalice mirovale,
a kućom se rasipala tišina
usamljenog prolećnog dana.

Tvoji prsti poslednji put mrsili su se u
mojoj nerasčešljanoj kosi.
Mi smo samo deca manjih bogova
koji nikada nisu dobili svoje
kuće u zemljama izlazećih sunaca.
i uništitelji jednog razdoblja,
koji su se beskrajno, surovo
i nemilo čekali u pogrešnim predgrađima,
pogrešnog vremena i pogrešnih smerova.
Jer u tuđim smo se godinama susreli.

i drvo jorgovana davno je olistalo
a u knjizi koju čitam,
na stranici broj 163
ostala je neprimetna
mrlja od kafe i do pola napisana
ljubavna pesma
o proleću i umiranju.