U 06:53 proleće nam je izmaklo iz ruku

Ostaćemo zarobljeni u
pogrešnim godinama naših života
radeći službene poslove 

u državnim zgradama.

Čitajući novine o susedima i

prolazima ograđenim

bodljikavim žicama.

Slušajući vesti

o jeftinim ratovima 

I kolateralnim žrtvama.

Javljaće sa radija, da je u 

porodičnoj kući sin zaklao oca.

I neku gospođu dodirivao je stariji čovek.

Ali ravnodušnost će se obijati o

naše sveže okrečene zidove.

pamtićemo poglede srećnijih ljudi

sećati se vremena čiji smo bili posrednici.

ali na svim jezicima sveta 

praznina je bolna.

Prezrela trešnja zastaće

na pola grla da pusti 

korene i proklija.

I domovina će ostati urezana

u malim naborima između naših prstiju.

Zvaće je imenom slobode,
marširaće podignutim zastavama
klicaće marseljeze novog doba.

Ali tamo davno nema ničega.

Nečistom krvlju zalivali su brazde

rovove punili pomućenim vodama.

Iz razdvojenih majčinim materica

Krali su plodove.

I tamo nas više nema.

U hladnim gradovima
pronalazićemo domove
glumeći strance i prolaznike.
Po tuđim cestama
povraćaćemo svoje očaje
po učmalim kafanaman
tražićemo rakiju,
I niko neće umeti da nam nađe
taj utešni prezir.

prihvataćemo se

i prilagođavati.

Ali u proleće

Sretaćemo se po
tudjim sahranama

groblja uvek povezuju ljude.

I bićemo tako blizu.
za trenutak samo
pomisliti možda
da napustimo utemeljene ideale.
Isplanirane živote,

službene posede,
sigurne izbore,
neobavezne ponude
ugovorene brakove.
Za samo jedan dodir oštećenog tela
i bose tabane po napukloj domovini.

ali

12.juna, u 06:53h

proleće će nam ponovo

izmaći iz ruku.
I male slabosti odneće jutro.

Vratićemo se u naše

uređene zemlje

I razmimoići na obeleženim

raskršćima.

I više nam ništa

neće biti važno
jer čekajući pravo vreme
pokvarili smo satove.